trg_fontane
Pod otvorenim nebom u dvorištu Ekonomsko-trgovinske škole 19. septembra premijerno je izvedena predstava „Laža i paralaža“ Jovana Sterije Popovića u koprodukciji Gradskog pozorišta Bečej i Gradskog teatra Novi Sad.
Žanko Tomić, koji je potpisao i režiju Kočićevog „Jazavca pred sudom“, prethodne, umetnički znatno bleđe saradnje ova dva pozorišta u sklopu projekta „Školska lektira u pozorištu“, postavio je uspelo i duhovito osavremenjenu verziju Sterijinog klasika o dva prevaranta koji minhauzenovskim lažima opsene jednu devojku i njenog oca kako bi, na više načina, omastili brke.
Kamp kućica i mali podijum ispred nje, i izvedba nekih od trenutno najboljih vojvođanskih glumaca – pre svih, Radoja Čupića – bili su dovoljni da, uz prijatan ambijent školskog dvorišta, od premijerne večeri naprave pravi gradski događaj, ne samo usko umetnički, što je brojna publika prepoznala i nagradila dugim aplauzom. Nažalost, improvizovano gledalište nije moglo ponuditi dobru vidljivost scene sa svakog mesta.
Zbivanja „Laže“ počinju u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kako se „proaktivno“, a zapravo opsenarski, upravo lažljivo i paralažljivo, danas zvanično naziva biro za nezaposlene. Kako bi se okoristio, dvojac hohštaplera, zavodnik i izelica, preduzimaju ono što u smutnim i oskudnim vremenima, kakvo je naše, najbolje prolazi – prodaju snove. A njihove žrtve, otac i ćerka, predisponirani su da tu snoviđajnu maglu kupe – ona gutanjem ljubića, čemu se naučila još u internatu, on praćenjem neizbrojnih tv serija (u predstavi se spominju Sandokan, Sulejman i Mala nevesta). Lažina i paralažina podvala tu, dakle, predstavlja tek korak dalje. Pravo je pitanje, međutim, kako je moguće da je ovaj, u Americi bi rekli, „white trailer trash“, odnosno belački kamp-prikolica šljam, toliko lakoveran, toliko lišen racionalnosti i smisla za realnost da poveruje u tako besomučne lagarije prema kojima bi i malo dete zadržalo rezervu. – Čini se, jedino usled svoje temeljne egzistencijalne uskraćenosti, praznine, upravo poraza.
Samolaža je pretpostavka mnogih današnjih laža i paralaža. Napokon, samolaži ne izmiče ni sam varalica. Jedno od boljih rediteljskih rešenja i intervencija na dramskom predlošku predstavlja scena raspleta. – Po zavodnika-varalicu dolazi na kraju njegova žena s dečijim kolicima – gotovo da bismo mogli reći njegova majka, s kolicima za njega samog. Ona okončava igru, raspršuje kolektivnu fantaziju, uzima muža za ruku i odvodi kući. Naime, nikakve tu drame i obračunavanja nema između prevaranata i prevarenih. Prava, i jedina, drama je tek u pojedincu, trauma buđenja iz slatkog sna, i povratka u realnost.
Jedino izelica sve vreme odoleva samolaži – štiti ga valjda duhovna skučenost, okolnost da od sve praznine oseća samo onu od koje zavijaju creva.
I.K.
