trg_fontanePrvi put u svojoj istoriji, Gradsko pozorište Bečej imaće svoju profesionalnu predstavu na mađarskom jeziku. Reč je o komediji „Eva, stranica 89“, u režiji Igora Pavlovića (Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada), u kojoj igraju Judit Ferenc i Ištvan Kereši iz Novosadskog pozorišta. Komad je nastao po motivima teksta nemačkog pisca Luca Hibnera „Greta, stranica 89“, ali se pre svega bavi Madačevom „Čovekovom tragedijom“ i njegovom Evom. Predstava je nastala u produkciji Gradskog pozorišta, u saradnji sa Novosadskim pozorištem.
Premijera „Eve…“ će biti održana 7. februara, u 20 časova u Gradskom pozorištu, a predviđeno je da predstava bude na redovnom repertoaru Novosadskog pozorišta u narednom periodu.
Reditelj Igor Pavloviće je napisao o predstavi „Eva, stranica 89“: „Osam scena, osam muških, osam ženskih likova izvode dvoje glumaca Novosadskog pozorišta Judit Ferenc i Ištvan Kereši. Dramaturškinja, Stari glumac, Početnica, Reditelj bezobzirni despot, Diva, Rekviziter samo su neki od likova ove duhovite i tople komedije. U ovoj verziji komada, umesto Faustove i Gretine scene na strani 89 (kod Hibnera), glumac i reditelj se nalaze na sceni pozorišta i rade na Madačevoj ’Čovekovoj tragediji’ i na Evinoj sceni. Pričamo jednu običnoj publici nepoznatu priču o: odnosima pozorišnih stvaralaca prilikom rada na jednoj predstavi. Ovo je priča o nama: glumcima, rediteljima, pozorišnim stvaraocima. Duhovita i (samo)ironična priča o ekstremnim slučajevima i karakterima u pozorištu i njihovim idejama kako se pozorište MORA praviti da bi jedino moglo biti ono pravo. Naravno, sa druge strane uvek stoji neka suprotnost (Nezainteresovana Diva za eksperimente, Neiskusni reditelj bez samopouzdanja, Početnica iskrena ali bez prakse, Frojdistički reditelj i njegova vizija da je sve sex sex sex, Stari glumac koji režira po sećanju predstava koje je gledao pre pedeset godina itd.), i eto nama lepog polja za igru, sukob i komične situacije. Naravno, ova cela priča je malo prenaglašena (komički), kako to obično biva u pozorištu, ne bi li pisac i reditelj dokazali publici svoju poentu. U stvarnom životu, samo je devedeset posto ovoga istina! Šalu na stranu. Kada god se pomene pozorište u poslednje vreme na vestima, mi strepimo za svoju budućnost. Da li smo ikome potrebni? Da li iko dolazi da nas gleda? Da li ćemo u ovom tehnološki prenaprednom vremenu za dvadeset godina uopšte postojati? Mi se ovde ne rugamo sami sebi (bilo bi zaista glupo da to činimo) nego se zajedno sa publikom smejemo na svoj račun. Što je retka i gotovo zaboravljena pojava, ali smatramo da to pokazuje snagu našeg poziva koji već hiljadama godina odoleva vremenu, a nadamo se da će odoleti i ovom koje je ispred nas. Glumci moraju da igraju, moraju da stvaraju, jer samo tada postoje. Bez pozorišne igre, bez scene, oni su izgubljeni, a pomalo su izgubljeni i na sceni (mislimo na likove koje igraju), što će se videti u predstavi. Zbog svega ovoga prethodnog, scenografija je sastavljena od dvadesetak kofera raznih veličina iz kojih glumci vade svoje rekvizite, kostime. Od kofera prave markirnu scenografiju za svoju probu (sto, stolice, krevet, zid, kutijica za nakit…). Taj prašnjavi izlizani nepotrebni deo neke prethodne predstave šapuće nam o svom ličnom udelu u pozorišnoj istoriji i o neumitnom prolasku vremena, ali i ponosno, i ne predajući se, da postoji i dalje, kao i naš poziv, kao i pozorište samo. Pozorišni život sa jednim koferom, četkicom za zube i odštampanim tekstom prethodne, sadašnje i možda neke buduće predstave je ono što je naša sudbina, naš život, i ti koferi su prepuni naših emocija, naših sećanja, naših misli… Pitanje je samo da li publika želi da se prošeta do pozorišta u Bečeju, Novom Sadu, bilo gde, da bismo ih otvorili pred njima i da bismo im se ogolili ili ne.“
Priredio: B.M.
