Razum i osećajnost

U svakodnevnoj govornoj praksi primetna je pojmovna zbrka – mi kao da ne pravimo razliku između pametnih („klikeraša”), mudrih, obrazovanih, inteligentnih („vidri”).

Ljudi su, recimo, skloni da poštuju „inteligentnog” čoveka ali inteligencija je, barem kako psiholozi tvrde, tek snalažljivost (sposobnost da se „dočeka na noge”) – inteligencijom vrca i okretan kriminalac (pripadnici zemunskog klana svi odreda jesu suve inteligencije). Uzgred rečeno, kod policajaca je uočljivo izvesno udivljenje prema umešnosti i inventivnosti razbojnika jer, nažalost, posmatraju jedino tehniku, način kriminalnog poduhvata, a ne i cilj. Takođe, postoji „mnogoznalaštvo koje ne uči ničemu” – bez kritičko-polemičke otvorenosti mišljenja ili takozvanog intelektualnog (samo)poštenja nema intelektualca (mnogo je onih koji su posvršavali škole tek da bi prigrabili što „masnija” nameštenja). A od običnog, salonskog učenjaka, intelektualac se razlikuje i društvenim ili, boljereći, životno-ljudskim angažmanom.
Jednakovremeno, brkanje postoji i s obzirom na pojmovlje na suprotnom polu – budaletine, retardirani, „balvani“, poluidioti, neobrazovani, „glupsoni”. Primitivnost, sasvim pogrešno, upućuje na smešu imoralnosti i neobrazovanosti, međutim, primitivno jednako postupaju i najobrazovaniji – upravo su najgrozomorniji zlotvori čovečanstva bili dobrano obrazovani, čak su pod samim barjakom progresa, civilizovanosti, „svetlosti razuma”, proganjali čitave narode.
Vrlo malo ljudi je istinski ograničenog razuma (mentalno retardirano). Razum je, kako Dekart tvrdi, nešto najpravičnije raspoređeno među ljudima. Ipak, mi se „vadimo” na nedostatak logičke sposobnosti – da je to „viša matematika”, da „ti nisam ja za to” („glup sam ti ja za to”), „uf, to je za mene špansko selo”. Činjenica je, međutim, da se mi ne usuđujemo – usled duševne inertnosti i kukavičluka – koristiti vlastiti razum! Kako izgleda, najlagodnije je životariti u nekoj vrsti izmaglice, lake pare gde je dovoljno reći (pomisliti) bilo što – sasvim neobavezno i bez ikakvog samozahteva da se isto obrazložiti. Naše su glave počesto krpljevine svega i svačega – upravo „bosanski lonci” u kojima, bez ikakvog uzbuđenja, opstoje sasvim oprečne misli i vrednosti.
Pored ovih lakoumnih glavica, da tako kažem, gde je zanemarivanje razloga uglavnom dobroćudno („ne volim ti ja to filozofiranje”, „neću da se opterećujem još i time”), postoje, međutim, i posve zloćudnija ignorisanja.
Razmotrimo jedan aktuelan, posve maligan, obrazac zaključivanja. Drži se da je homoseksualnost bolest (tumačenja sežu od „psihičke pobolelosti” do „genetske greške”). Istovremeno, drži se i da je ona za osudu i da homoseksualce treba ubiti („Ubi, ubi, ubi pedera!”). Međutim, homoseksualnost je ili za (moralnu) osudu ili je bolest. Ovaj prigovor se nastoji odbiti tezom da ih treba pobiti jer će nas u protivnom zaraziti. Shodno tome, kako izgleda, treba pobiti i obolele od gripa AH1N1 jer bi mogli da nas zaraze (uostalom, usporedba sa gripom je neumesna ne samo stoga što je grip „kontagiozniji”, već, prevashodno, jer je smrtonosan). „Mislilac”, međutim, ovo već nije spreman prihvatiti, tvrdeći da je „to nešto sasvim drugo”. Pri tom se, a to je nerv ovakvog kvazi-intelektualnog nastrojenja, nikada ne polaže račun zašto je to drugačije – ili se, ukoliko to i bude preduzeto, zapliće „u kučinu” daljih komplikacija i protivrečja (redefiniše se, recimo, pojam bolesti).
Činjenica je da, ruku na srce, svi ljudi manje-više podležu ovoj „nedorađenosti (nedovršenosti) u mišljenju” (nespremnosti da se misli izvedu do kraja, da se pitanja temeljito pretresu). Potrebno je, ipak, biti slobodan da se ta nedorađenost prizna i nastoji prevladavati (posredi je proces bez kraja!), a to se najučinkovitije preduzima u komunikaciji sa drugima (naročito onima koji misle različito od nas). Međutim, ovo ultimativno „zato” (na pitanje – zašto?) svakako nije raspoloženo za dalje pretresanje predmeta.
Slično je i sa krilaticom „Kosovo je srce Srbije”. Nije pitanje, dakle, da li je ova misao (vrednost) primitivna – kosmopolitizam jedno drži, nacionalizam drugo (o bazičnim vrednostima nije, ili je tek u ograničenom smislu, moguće raspravljati! – one se ne mogu dokazati, naprosto se prihvataju). Nije, dakle, reč o tome da se neko optuži da ima rđave vrednosti – već, upravo, da je njihovo dalje izvođenje samoprotivrečno. – Poenta je u tome da se ova krilatica zapravo ne misli! Jer Kosovo jeste ili nije srce Srbije. Ako jeste, kako to da dopuštamo da se „srce iz grudiju” rovari? Nije li dosledno tim rečima – a kojima razne vlasti (ali i crkva!) već godinama pujdaju narod (u nedelju smo svedočili da mladi, smušeni huligani takve stvari, izgleda, doslovce shvataju – da to nije tek stilska figura ministra Vuka Jeremića) – da organizovano, sa oružjem u ruci, pohrlimo u odbranu Kosova? Podvikivati da je Kosovo srce Srbije znači upravo „drveno gvožđe” (protivrečnost u mišljenju), ako to izgovaramo – sasvim neobavezno, ležerno – sa političkih tribina, iz skanija parlamenta, u podnapitim kafanskim razgovorima (cirkamo koka-kolu, jedemo šampite, gledamo Partizan u Ligi šampiona, iako nam iz pukotine u grudnom košu lipte potoci krvi). Stoga prihvatimo, dakle, ono što smo već prećutno prihvatili – Kosovo nije srce Srbije (iako nam može ostati bitno).
Kako vidimo – a to je suštinska karakteristika – zaključivanje se nikada ne sprovodi do kraja. Ili, što je isto, mi nikada ne znamo (nismo svesni) šta zaista mislimo. Pojedinci, pak, produže dalje od tog zabavištanskog „zato”, ali svi negde zastanu na tom putu. – A na odredištu ih čeka svest o protivrečnosti svog mišljenja (fakt da prihvataju istovremeno dve oprečne stvari – i da se jedne, napokon, moraju odreći).
To je ključ tzv. imanentne kritike – postaviti se u poziciju drugog (prihvatiti njegove premise tj. osnovne teze) i utvrditi da li je njegovo zaključivanje dosledno.
Sapere aude, dakle (usudi se da misliš)! Kako, nadam se, vidimo – pasivitet i nedostatak kuraži jeste ono što nas čini budalama! – Upravo su, a to je ključno u našem razmatranju, emocionalni otpor i ograničenja „kamen spoticanja” i uzrok „neuništivosti gluposti”, a ne granice razuma, logike. Nije, dakle, štos da se „živina lako navikne” na, recimo, prizore „pederskih” zagrljaja – te ćemo nužno, s vremenom, i mi oguglati – već da se samorasvetli da mnoge naše ekstremističke teze („homoseksualnost je bolest i treba je suzbijati”) zapravo protivreče mnoštvu drugih naših teza koje prećutno pretpostavljamo, kojih nismo svesni i kojih, sva je sreća, ne želimo da se odreknemo. Ako odbijamo moć (vlastitog) razloga, ako ne mislimo svoje misli (ako ne želimo da im se privedemo), slični bivamo onoj babi iz svetine što je, primetivši da počinje kiša, pridodala granu na lomaču jeretika Jana Husa, a koji ju je počastio rečima „o, blažena jednostavnosti”.

Ivan Kovač