Sablazan, i kako je se rešiti

Čim kogod između nas „digne ruku na sebe“ (a ovde ne ciljam na masturbaciju), društvo se sa neodoljivom zainteresovanošću baci na prebiranje po moždanom tkivu samoubice. Svi tada – rodbina, prijatelji, susedstvo, poznanici – u ruke prihvataju hirurško sečivo i bez reda stanu rovašiti po nesrećnikovim vijugama.

Uporedo sa ovom neformalnom istragom, sprovodi se i ona oficijelna – državna – kako bi se iznašle okolnosti i razlog samoubistva. Kog đavola, međutim, pajkani traže sa prstima u lobanji samoubice? Pa zar samoubistvo nije intimna stvar pojedinca?! Naposletku, zabluda je držati da policija vodi istragu u interesu pokojnikove porodice – država ima jedan naročit razlog da „postavi dijagnozu“ samoubistva. Naime, i državu i društvo goni poseban interes da racionalizuje i banalizuje (pojednostavi) suicidnu motivaciju. Pri tom, mediji stavljaju sebi u nedostojni-noso-zabadajući zadatak da razglase nalaz tog kriminološko-psihijatrijskog veštačenja. Razlog svemu tome je sledeći. Čim između sebe identifikuje okuženog, čaršija se nastoji raskužiti, stane se posipati praškom, a okuženog izoluje, distancirajući se od njega (dijagnoza: ludak), ili ga, a to nas ovde posebno interesuje, nasilno pojašnjava (razjašnjeno ludilo više nije ludilo). Čaršija, dakle, sprovodi na sebi mere predostrožnosti – upravo higijenu. Samoubistvo je anomalija u našem kolektivnom duhovno-životnom ambijentu. Ubiti se dok je još moguće živeti?! Kada (se) svi krvavo kidaju samo da produže život?! To je skandal! Sablazan!
U sistem biva uvedeno, zapravo eksplozivno penetrira, nešto duboko subverzivno (podrivajuće). I zato se tada naveliko trtlja o novcu, dugovima, ljubavnim i porodičnim jadima samoubice, ili, sintetično, „sve mu (joj) se skupilo” – svako iznosi sopstvenu hipotezu, sopstveno razjašnjenje misterije suicidne motivacije, jer u takvoj trivijalno-idiotskoj zbrkanosti ipak je lakše disati nego u kužnom vazduhu neobrazloženosti čina. Čak i najbanalnije hipoteze i tumačenja (zasnovane na „broju jarebica u šumarku“ – ničemu, dakle), najotrcanija palamuđenja o suštini „života i smrti“ bivaju poželjna i toplo pozdravljena – sve je dobrodošlo kako bi se makar kako-tako pridonelo u zatvaranju pukotine (ili, tačnije, prikrivanju njenog otvora) koja nastaje kada se pojedinac među nama odluči (ako je to uopšte prava reč – mišljenje o tome izneću u zaključku) na ono nepojamno: da digne ruku na sebe.
Povodom svih kardinalnih životnih odluka – izbor škole, prijatelja, supružnika, posla (premda se u Srbiji povodom posla i ne može biti posebno izbirljiv) – čovek teško da može položiti račun. Motivacija je tu manje ili više nesvesna. Pa ipak, iza, recimo, polu-idiotskih odgovora na pitanje zašto volite svog dragog – „dobar je“, „uvek me zasmejava“, „vredan je“ – skloni smo opravdano pretpostaviti da počiva nešto značajnije, a neiskazivo. Ljudi naprosto vrlo teško mogu ne samo verbalizovati već i pojmiti razloge svojih kardinalnih odluka. Tako i oproštajno pismo koje eventualno ostane iza samoubice (ćutnja samoubice je naročito traumatična njegovim bliskima) vrlo retko može otkriti pravu motivaciju čina. Te, stoga, uz oporuku ili bez, za samoubicom uvek ostaje mučno da zjapi ambis neobjašnjenog, nedorečenog. Zar, recimo, besparica, teške svađe ili različite emotivne oseke ne opterećuju i druge ljude?! Objašnjenje samoubistva je uvek, dakle, kvazi-objašnjenje. Pored spoljašnjeg razloga tu dejstvuje i unutrašnji – lična suicidna predispozicija oformljena davnim i skorašnjim iskustvima, a zatim, konačno, i univerzalna ljudska upravljenost ka smrti.
U čitavom razmatranju imao sam na umu onu (mnogobrojniju) vrstu samoubica koje možemo označiti „nekrofilnim” (prema Fromovoj tipologiji) – za koje držimo da ih karakteriše sužena svest, impulsivnost, bezrazložnost, njihov čin nas neprijatno iznenađuje; na drugoj su strani „biofilne” samoubice koje se, iako sa pozitivno-životnim stavom, odlučuju na suicid usled humano-političkih razloga (Čeh Jan Palah 1969.), neizlečivih bolesti (eutanazist). Ovde je reč, dakle, o (takoreći) bezrazložnim, voda-u-ušima nekrofilnim samoubicama – a takvi, naime, čuče plitko ili duboko u svima nama! Kontagioznost (zaraznost) samoubistava uvek preti – različite epidemije samoubijanja tome svedoče (verterizam, recimo). Otud ono prisilno drž-ne-daj objašnjavanje i obrazlaganje, ona stručna i laička dijagnostika – ono nasilno uterivanje suicidne motivacije u domen racionalnog. Stoga nikada u pogrebnim mrmljanjima pred kapelom nećete čuti da se neko poziva u svojoj vele-analizi na univerzalnu nekrofiliju (sklonost ka smrti), već se isključivo potežu pojednostavljujuće banalnosti iz nesretnikove svakidašnjice.
Uopšte, ljudi žive kao da ih se smrt uopšte ne tiče. Ona je negde skrajnuta, omeđena (baš kao bolnice i groblja u prostoru grada). I svaki njen upad u životni prostor mi obazrivo tretiramo i sterilišemo. A cilj je da se kolektivno (samo)uverimo u sledeći zaključak. Samoubica je ili lud (dok mi nismo ludi, te se nećemo ubiti), ili to čini jer je, recimo, u dugovima (dok smo mi već bili u dugovima, a nismo se ubili) – mi smo, dakle, van opasnosti. Mi smo čisti. Mi se nikada nećemo ubiti. Ali umesto ovakvog suvog racionalizma i logocentrizma (prenaglašavanja razuma, razložnosti), valja priznati značaj i relevantnost takođe i iracionalnoj komponenti koja, videli smo, snažno dejstvuje u drugim kardinalnim životnim izborima! Premda je čin koji ovde razmatram ultimativan, neopoziv, ipak je potrebno da učinimo napor kako bismo, barem u izvesnom smislu, priznali samoubici dostojanstvo odlučivanja, dostojanstvo stajanja iza sopstvenog čina.

Ivan Kovač