Srbija, deset godina nakon promena: Sombor – Tranzicija počupala lišće u „zelenom gradu”

U Somboru, gradu sa nešto manje od 50.000 stanovnika, koji je sredinom 70-ih zvanično, odmah iza Vašingtona, bio drugi u svetu po broju zelenih površina po stanovniku, centru opštine sa ukupno sto hiljada žitelja i administrativnom središtu Zapadnobačkog okruga (Kula, Apatin, Odžaci), demokratska opozicija osvojila je vlast još davne 1996. pod firmom tadašnje Koalicije „Zajedno“. Tako je Ravangrad, kako ga je poetično nazvao čuveni spisatelj Veljko Petrović, rodom upravo iz Sombora, prednjačio u borbi za demokratske promene u ovom delu Vojvodine, pa i cele Srbije, s obzirom na to da je gradom upravljala demokratska opcija i u vreme dok su, primera radi, Novim Sadom vladali radikali.

Nirvana kohabitacije

I dok su prve demokratske vlasti, „posle pola veka vladavine komunista” imale dobar izgovor za spore, gotovo minimalne promene, pre svega u ekonomiji i privredi, s obzirom na to da su tada sa svih strana bile u okruženju „socijalističkih utvrda” poput Vrbasa, Odžaka i Apatina, ali i imajući u vidu neblagonaklonost tadašnjih centralnih vlasti, nakon demokratskih promena u oktobru 2000. godine taj argument definitivno pada u vodu. Zbog toga se mnogi Somborci, listom opredeljeni za demokratsku opciju, danas, posle toliko godina borbe protiv prethodnog režima, s pravom pitaju: jesmo li uopšte imali bilo kakav benefit za dosadašnje zasluge u osvajanju demokratije?
Danas vlast u Somboru, sa svojih 26 odbornika prilično čvrsto drži DS, uz pomoć DSS (5), G17 plus, SPO i LSV (po 1), i stranaka manjina (4), dok su im jedina ozbiljna (opoziciona) pretnja radikali sa 23 odbornika, sa kojima se, istina, već mesecima preganjaju naprednjaci zahtevajući, kako tvrde, „svojih 16 oduzetih legalnih mandata.” Interesantno je da su nakon prethodnih izbora bez ijednog odbornika ostali nekada vladajući socijalisti. Politička scena Sombora je zbog toga, u jednom od prethodnih serijala „Lokal presa“, s pravom opisana kao „nirvana kohabitacije”. Nema većih „talasanja”, pomeranja, gužvi, frke, a Džoni Štulić bi to verovatno opisao stihovima: „uloge su odavno podijeljene i svak ide svojim putem…”
Međutim, „krvnu sliku” svake zajednice ipak najbolje pokazuje njena ekonomsko-socijalna stvarnost. Gde je sada, deset godina posle demokratskih promena, Sombor?
– Na području Zapadnobačkog okruga ima 21.973 nezaposlenih lica, a u Somboru posao traži njih 7.515. Bez posla mesečno ostaje 350 lica a razlozi prestanka radnog odnosa su stečajevi, tehnološki viškovi, zatvaranje radnji… Novčanu naknadu je koristilo 2.850 osoba, da bi se početkom 2010. godine taj broj povećao na 3.250. Samo u junu je podneto novih 500 zahteva – rekao je prošle nedelje na konferenciji za novinare Sekula Tanjević, direktor somborske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje, ocenjujući da će „porast broja korisnika novčane naknade i smanjenje broja zaposlenih biti nastavljeni do kraja godine.” Prema njegovima rečima, za razliku od ranijih perioda, kada je bez posla bilo najviše osoba od 25 do 35 godina, sada je najviše nezaposlenih starosti od 40 do 50 godina.
Indikativan je i podatak da je, u odnosu na 2000. godinu, kada je na području Sombora bez posla bilo 197 ljudi sa visokom i višom stručnom spremom, danas ih je čak 401.

Neoliberalni koncept – pomor somborske privrede

Tranzicija u vidu „neoliberalnog koncepta kapitalizma“ koja je ovde primenjivana u prethodnoj deceniji, donela je somborskoj opštini brojne stečajeve preduzeća, propadanje, i (ciljano i planirano?) stvaranje gubitaša od nekadašnjih uspešnih firmi. Hiljade radnika su završavale „na birou“, a novopečeni biznismeni su za male (često i fiktivne) pare dolazili do atraktivnih lokacija, opreme, mašina, pogona, robe…
Rezultat tranzicije u Somboru je uistinu poguban. Brojne firme, nekadašnja dika i ponos ovog dela Vojvodine i cele Srbije, poput „Baneta“, „Panonke“, „Prehrane“, i sličnih koje su zapošljavale stotine i hiljade radnika, stigle su do stečaja ili likvidacije, a mnoštvo nezaposlenih „srednjaka“ od 40 do 50 i više godina života, kao i ogroman broj mladih koji tek dolaze, sa srednjim i visokoškolskim diplomama, gotovo su bez ikakve šanse da u Somboru pronađu bilo kakvo zaposlenje.
Takozvana „tranzicija“ posebno je pogodila agrar, odnosno poljoprivredna preduzeća i zadruge, od kojih su, praktično, živeli meštani svih 15 naseljenih mesta somborske opštine. Nakon protesta i nezadovoljstva zaposlenih, najčešće zbog neisplaćivanja zarada i neispunjavanja obaveza iz ugovora, raskinute su privatizacije u dve najveće agrarne firme u opštini, „Aleksi Šantiću“ i gakovačkom „Graničaru“. Gakovčani su u znak protesta danima, sve sa traktorima i mehanizacijom, „kampovali“ ispred zgrade Županije gde su smeštene gradska i okružna uprava. Nimalo lepša situacija nije ni u PP „Stanišić“ iz istoimenog sela, „Bačkoj“ iz Čonoplje, nizu drugih seoskih PP-a…
Kad je o privredi reč, nekadašnji gigant „Boreli“ bitku bije sa hrvatskim „Borovom“ koje polaže pravo na nasledstvo u sukcesiji, ali i na sve lokale somborske firme u Srbiji. Brojku od hiljadu zaposlenih u uljari „Sunce“, nakon privatizacije, kompanija „Invej“ biznismena Predraga Rankovića Peconija svela je danas na nešto više od stotinu, a do likvidacije je stigao nekada nadaleko čuveni (i jedini) hotel u Somboru „Internacion“, kojeg je pre nekoliko godina kupio Amerikanac Bogdan Maglić, naučnik i biznismen svetskog glasa, nekadašnji Somborac.
Malobrojni pozitivni primeri oličeni su u otvaranju nekoliko velikih tržnih centara poput „Maksija“, KTC-a, „Tuša“, i pre svega „Merkatora“ koji se uselio u atraktivno i moderno zdanje u centru Sombora koje je sagradio košarkaški as Željko Rebrača, i zapošljava 120 radnika. Proizvodna preduzeća koja još uvek uspešno rade, poput Fabrike akumulatora „Sombor“, TRA „Duge“, italijanske „Kalcedonije“ („Fiorano“) koja planira da zaposli ukupno 600 radnika, mogu se nabrojati na prste jedne ruke…
Jedna od najvećih investicija minule decenije u Ravangradu je i rekonstrukcija glavne ulice Kralja Petra I u koju je pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja uložio 320 miliona dinara, i na čiji novi izgled su ponosni bezmalo svi Somborci. Istini za volju treba reći da je pokrajinski Fond do sada u Somboru i celoj opštini uložio velika sredstva za izgradnju saobraćajnica, sportskih hala, škola, domova kulture i ostalog.

Poslanici: Sombor ima šansi

Narodni poslanici u Skupštini Srbije iz Sombora veruju da njihov grad ipak ima šansi za napredak. Dr Dragomir Cimeša (DS) kaže da ima naznaka i konkretnih pomaka, „otvaranjem Sombora ka ulaganjima, bilo domaćim ili stranim”.
– „Panonku“ smo najzad prodali i nadamo da će ona napokon krenuti napred. Značajno je i ulaganje „Fiorana”, zatim industrijska zona koja niče kraj Sombora, sa potrebnom infrastrukturom. Radi se i na graničnim prelazima, s obzirom na to da je Sombor grad na tromeđi Srbije, Hrvatske i Mađarske. Boljitak bi stigao aktiviranjem železničkih pravaca, kao i povezivanjem sa koridorom C 5 (Budimpešta -Osijek-jadranska obala), i nastojanjima za priključenjem Koridoru 10… Sombor bi ipak trebalo više da poradi na infrastrukturi, saobraćajnicama, pristaništu Bezdan na Dunavu i graničnim prelazima. Moramo da povedemo više brige o radnicima bez posla i kategorijama stanovništva na ivici egzistencije. Ima pomaka, ali oni moraju biti konkretniji i efikasniji – kaže dr Cimeša.
Prema rečima Zlate Đerić, poslanice Nove Srbije i članice najužeg rukovodstva stranke, „mnogo toga u Somboru nije urađeno u poslednjoj deceniji, ali je mnogo toga i urađeno i to valjano”.
– Uvek se može bolje i više, ali bitno je da se krećemo unapred i da postoji energetski potencijal koji sve to vuče. Ipak, u Upravi grada nisu urađene promene u dovoljnoj meri da se gradski budžet rastereti suvišne, pre svega stranačke administracije, a da se sredstva budžeta onda racionalnije troše u korist svih građana. Nije dobro da najveći poslodavac u gradu bude Opštinska uprava. Privreda treba da bude najveći poslodavac. Zameram nedostatak inicijative vezane za privredu, i tu se zaista mora uraditi više, jer je broj nezaposlenih alarmantan. Sa ostalim problemima Somborci, tradicionalno disciplinovani i organizovani, nekako izlaze na kraj. Posle deset godina, vidim da je moj grad ipak otišao značajno napred, ali uvek stremimo boljem i to treba sve nas da pokreće – smatra Zlata Đerić.
Žika Gojković, potpredsednik SPO, tvrdi da se danas nesumnjivo živi bolje nego pre promena 2000. godine, s obzirom na to da „ima struje, benzina, nema redova na svakom koraku, plate i penzije su veće i redovnije…“
– Međutim, ostaje gorak utisak da su mnoge šanse propuštene, tj. da potencijali grada nisu dovoljno iskorišćeni. Sombor ima sjajan geostrateški položaj, jedinstveni prirodni rezervat Gornje Podunavlje, kao i niz drugih prednosti, ali se zbog neulaganja u infrastrukturu, došlo do toga da naš grad godinama stagnira i zaostaje čak i za nekim mnogo manjim opštinama. Kao i mnogi drugi, Sombor je platio danak lošoj privatizaciji, a epilog je privreda u rasulu, izuzimajući nekoliko svetlih primera, i sve više nezaposlenih. Loša kadrovska politika na ključnim pozicijama i dugogodišnje nepostojanje snažnog političkog autoriteta, možda su i najvažniji faktor stagnacije našeg grada – tvrdi Gojković. Istini za volju, „u poslednjih nekoliko godina napravljen je prolaz do pokrajinskih institucija, koje su odvojile za Sombor više pažnje i finansija nego do sada, ali je republička administracija još uvek, nažalost, daleko. Odsustvo solidarnosti i jedinstva, kao i visok stepen politikanstva kada su u pitanju prioriteti grada, takođe utiču na razvoj Sombora”, ocenjuje Žika Gojković, dodajući da je ipak ubeđen da „dolazi bolje vreme za grad i da će njemu uskoro biti vraćen stari sjaj, koji on i zaslužuje”.

Isa Basarić