trg_fontane
I posle 10 godina, u Vranju je uglavnom sve isto kao što je i bilo pre petog oktobra 2000, osim činjenice da je sada večna socijalistička vlast pojačana Demokratskom strankom. Socijalistička partija Srbije (SPS) još uvek je na vlasti, demokratije u njenom izvornom smislu nema, kao što je nije ni bilo, „Simpo“ i dalje vedri i oblači, kao što je to oduvek činio, pa je utisak da se peti oktobar ovde nije ni desio.
Ovaj osećaj posebno pojačava činjenica da nikome u gradu dlaka sa glave nije falila posle pada režima, a za sve što su u vreme pune moći činili, ne računajući gubitak funkcija i privilegija. Medijski magnati, provereni organizatori mitinga i magovi svakojakog mešetarenja samo su privremeno gurnuti u stranu. Za tanki gradski demokratski korpus posebno razočarenje predstavljali su dani posle revolucije, ispunjeni menjanjem dresova i zauzimanjem što boljih pozicija na lestvici lokalne moći. Danas, Vranje je opustošen grad, sa oko 10.000 ljudi bez posla, uništenom privredom i bez demokratskih institucija. Zaglibljeni u socijalizam dublje nego drugi, tranziciju preživljavamo strašnije od ostalih. Na čelu grada je ratni komandant Vranja, koji se danas jednako uspešno osmehuje strancima kao što nas je uspešno tada od njih branio. Deset godina od velikog narodnog izliva odlučnosti da se prekrate srpske decenijske muke i ludovanja, većina aktera bitno je promenila pozicije na kojima se ranije nalazila. Oni najistureniji „uspeli su u životu“, obezbedili fotelje i privilegije posle kojih im više ništa i neće biti potrebno. Drugi pak, ponekad razočarani, nekad čak zgađeni razvojem događaja, povukli su se na početne pozicije, bez volje i snage da ponovo pokušaju „veliko spremanje“. Mnogo toga je srušio metak ispaljen u Zorana Đinđića tragičnog 12. marta, kao najstrašniji znak da su „oni” još uvek tu. Demokratske promene kao da su tada izgubile svoje najupečatljivije lice, ali su se raskoli među pobednicima dogodili još mnogo ranije i, čini se, neopozivo.
Vranje danas nije ni izbliza „Bordo”, kako su ga Srbi nekada zvali, i ni izbliza nije tvrđava najretrogardnijih političkih ideja koje u ovom času postoje u Evropi, bilo na njenom istoku ili na zapadu. No, čini se da nije ni mnogo odmaklo sa te pozicije. Socijalističko koalicionisanje sa DSS i radikalima posle 2004, a potom, 2008. i sa demokratama, malo je toga promenilo. Oni i dalje drže sve konce, a najpre finansijske, u svojim rukama, i sa te strane Vranje nije ni doživelo promene koje su se dešavale u ostatku zemlje. Dok Srbija ipak ide napred, ovde se čini sve ne bi li se vreme zaustavilo, u nadi da će i lokalni vlastodršci, isti oni koji su ljubili skute Miri Marković i Miloševića proglašavali za počasnog građanina Vranja, mogli i sami postati večni, okamine jedne realnosti koje više nigde u stvarnosti nema. A danas Vranje nema još koječega – privrede, para, nade, stranih investicija, ozbiljnih političkih lidera, gotovo ništa od svega što mu je potrebno. Kao i uvek u novijoj istoriji grada, egzodus najsposobnijih ljudi stalan je i neprekidan, odliv mozgova uobičajen, utapanje u prosečnost obavezno. Vranje još nema ulicu sa imenom Zorana Đinđića, jer SPS za uzvrat traži da se jednom gradskom bulevaru da ime Slobodana Miloševića, još uvek jedinog počasnog građanina Vranja. Još ovdašnji socijalisti svake godine pohode njegov grob u Požarevcu kao najsvetije mesto svih njihovih nadanja i stremljenja. Još je komunizam osnova mišljenja mnogih ljudi koji podržavaju najekstremnije politike srpske nacionalne misli. Bez ikakve politike i strategije, Vranje tone sve dublje, prepušteno amaterima loših namera i iskusnim vukovima sopstvene političke dobiti. Što je najgore, izlaz iz ovog tunela malo ko vidi, i malo je ko spreman da se ozbiljno uhvati u koštac sa morem problema koji opterećuju ovdašnju stvarnost. Pre deset godina, da nam je neko rekao da će makar deo aktuelne stvarnosti biti moguć, svi bi sedeli u toplim sobama svojih domova. Danas, nastojanja onih koji su doveli do petooktobarskog prevrata ne samo da su izneverena, nego su gotovo izvrgnuta ruglu i, nastavi li se ovako, postoji ozbiljna bojazan da će ovaj datum služiti kao istorijski primer kako se ne sme raditi, i kako se, najposle, ne sme misliti. U ovom času, bar u Vranju, na vidiku nema društvene sile niti pak gromadnih pojedinaca koji bi ovakvom razvoju situacije činili prepreku, makar moralnu, ako već ne stvarnu. Na desetu godišnjicu preloma, ovaj kultni datum srpske istorije ljudi pamte na različite načine, i dostignuća tih napora ocenjuju svako na svoj način i iz svog ugla. Samo, ima li pepeo išta od sećanja na vatru?
Saša Stojković
