856buka_citalacko_pismo
Kada neko živi u centru grada očekivano je da bude izložen većem nivou buke nego ukoliko živi na periferiji ili selu.
Ipak, postoje situacije u kojima buka prelazi nivo koji nema veze sa uobičajenom dinamikom urbanog naselja. Takva buka onemogućava normalno funkcionisanje ljudi koji žive u blizini njenog izvora.
To se dešava stanarima stambenih zgrada u Zelenoj ulici u Bečeju. Sa početkom lepog vremena deo ugostiteljskih objekata iznosi zvučnike u svoje bašte ili ih usmerava ka otvorenim prozorima što, uglavnom petkom i subotom u večernjim časovima, proizvodi zaglušujuću buku u okolini.
Za građane Bečeja koji žive u stambenim zgradama u Zelenoj ulici i čiji stanovi su okrenuti ka tim ugostiteljskim objektima (bar 30-ak stanova) to znači da tokom emitovanja muzike visokog intenziteta i različitih ritmova nema normalnog života: ne čujete televizor, sa ukućanima se dovikujete, a o pristojnom snu da ne govorimo.
I tako čak do dva sata ujutro, a desi se ponekad i malo preko toga. Ne moram da pominjem koliki je ovo problem za decu, ljude koji ustaju ujutro da idu na posao, starije osobe ili one koji su bolesni, a kojima buka dodatno narušava kvalitet života.
Svi su spremni da istrpe povremenu buku. Međutim, kada to postane pravilo, kada se buka dešava svakog petka i subote od deset uveče do dva izjutra, kada stanovi odzvanjaju od žive muzike ili vibracija i basova iz obližnjih kafića, onda razumevanje nestaje: zabava za jednoga ne može da bude agonija za drugoga.
Krajem prošle godine usvojen je Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini. Nadležna ministarka je izjavila da je jedan od razloga za donošenje ovog zakona upravo buka koja dolazi iz ugostiteljskih objekata.
Znači, država smatra da je buka loša i ne želi da je dopušta. Zakon nalaže izradu strateških karata, akcionih planova i uspostavljanje akustičnih zona koje određuju dozvoljen nivo buke u određenim delovima naselja: na primer, jedan nivo buke je dozvoljen u stambenoj, a drugi u industrijskoj zoni.
Lokalna samouprava tim zakonom ima obavezu aktivno da vrši praćenje nivoa buke i da reaguje kada ona prelazi granične vrednosti.
U pokušaju da zaštitim svoje pravo na mirno uživanje imovine, logično mi je bilo da kontaktiram institucije u kojima sede ljudi školovani i plaćeni da rešavaju ovakve komunalne probleme.
Posle još jednog neprospavanog vikenda, 7. avgusta sam se imejlom obratio šefici bečejskog Odseka za inspekcijski nadzor. Ljubazan odgovor sam dobio već sutradan. Informisan sam da u budžetu za 2022. godinu nisu opredeljena sredstva za primenu novog zakona te da će se, po obezbeđivanju namenskih sredstava, pristupiti njegovom sprovođenju.
Kada je u pitanju konkretan problem stanara sa bukom iz obližnjih lokala, moje pismo je prosleđeno nadležnom odseku i načelniku uprave, komunalnim inspektorima i inspektorki zaštite životne sredine opštinske uprave Bečej. Svako od njih bi trebalo da preduzme mere iz svoje nadležnosti na rešavanju konkretnog problema.
Ovo mi je ulilo nadu da će problem biti rešen. Međutim, već sledeći vikend je pokazao da od toga nema ništa.
Buka je ponovo bila nesnosna. Da bih proverio koliku buku u mom stanu proizvodi muzika iz ugostiteljskih objekata, na svom mobilnom telefonu sam instalirao čitač decibela. Aplikacija je pokazala, na primer, da je u petak na subotu, 13. avgusta u 1.20 časova, buka u mom stanu dostizala i 61 decibel.
Slična situacija bila je i naredno veče i sledeći petak. (U subotu, kada pišem ovo pismo, jedino mi najavljeni pogoršani vremenski uslovi ulivaju nadu da će buka zaista biti manja.)
Buka je donekle podnošljivija ako se zatvore prozori i pusti klima uređaj, ali to znači da minimum trideset stanova treba da ima dodatno finansijsko opterećenje da bi zaštitili sebe od treštanja.
Sva ova merenja fonometrom sam i snimio. Pošto mi se čini da nadležni još uvek nisu prepoznali problem, meni je bilo važno da obavim ovo merenje i brojkom ukažem na uznemiravanje kojem smo izloženi.
Kada god se pokrene pitanje buke, počinje i relativizacija problema. Umesto da se priča o buci kao obliku nasilja, teze se zamenjuju pa se priča o tome kako mladi treba da se zabavljaju, a kafedžije da zarade koji dinar.
I onda su, valjda, namćori koji ne žele da budu izloženi buci prepreka tome. To, naravno, nije istina. Noćni provod i zabava treba da postoje, ali ne mogu da se odvijaju na račun prava drugih ljudi.
Postoje načini koji se primenjuju u normalnom svetu, poput zvučne izolacije objekata ili zvučnih barijera u otvorenim prostorima, koji omogućavaju gostima da uživaju u glasnijoj muzici, a da niko u njihovoj okolini ne biva uznemiravan. Uostalom to i naš Zakon nalaže: „Ugostiteljski objekat u kojem se emituje muzika ili izvodi zabavni program, dužan je da obezbedi propisane uslove i mere zvučne zaštite…“
Kao što fabrike ugrađuju filtere da ne bi zagađivale vazduh, tako i kafići merama zvučne zaštite sprečavaju zagađenje bukom. A onda inspekcije kontrolišu da li se to zaista i sprovodi.
Da građani imaju moć čak i kada su institucije uspavane, pokazuje borba stanara Cetinjske ulice u Beogradu. Oni su takođe bili izloženi noćnoj buci od strane ugostiteljskih objekata, žalili su se nadležnim organima koji ništa nisu preduzeli i na kraju je, na osnovu tužbe stanara, grad Beograd izgubio spor.
Grad je novčano kažnjen i mora stanarima da isplati nadoknadu štete zbog onemogućavanja da mirno žive u svojim domovima. Zašto je navedeni primer važan? Zato što pokazuje da je bitno da građani ne ćute i ne trpe, jer krilatica „može biti i gore“ ne rešava problem nego uvek dovodi do njegovog pogoršanja.
Nadam se i pratiću da li će u budžetu za narednu godinu opština Bečej obezbediti sredstva kako bi se započelo sa primenom zakona koji reguliše pitanje buke.
Ali, već sada postoje mehanizmi da se problem rešava. Nije tačno da ljudi u svojim domovima moraju da trpe buku i nije tačno da ne postoje načini da se ona spreči.
Nije ovo problem samo stanara stambenih zgrada u Zelenoj ulici. Uznemiravanje bukom se dešava i u nekim drugim delovima Bečeja, ali ja mogu da govorim samo o svom neposrednom iskustvu.
Takođe, neki Bečejci trenutno žive u delovima grada gde mogu da se odmaraju u tišini i spavaju kad god požele, ali to ne znači da se već sutra neće pojaviti neki ugostitelj ili preduzetnik koji će i njima bukom narušiti kvalitet života.
Deluje obeshrabrujuće da oni koji proizvode buku i oni koji bi tu buku morali da spreče ne haju previše za potrebe svojih sugrađana.
Ali pošto buka nije lični nego društveni problem koji proizvodi brojne štetne efekte, važno je insistirati da oni kojima je ovo u nadležnosti konačno zaštite građane i javni interes. Jedino tako ćemo doći do grada koji će biti udoban za život svim svojim stanovnicima.
Damir Krkobabić
