trg_fontane„Šta me se tiču Plejade, i sazvežđe Govedara“,
Anakreontove Ode
Poznata je činjenica da nauka s prezrenjem odbacuje astrologiju. Ljudi, svejedno, brižljivo, iz dana u dan, konsultuju horoskop. Napokon, i Mozaik ga redovno nudi svojim čitaocima. Ljudi, takoreći, „u paketu“ iščitavaju dnevne prognoze vremena i „životne svakodnevice“ (horoskop). Oduvek je, čini se, postojala potreba za prečicom, kakvim pouzdanim i nesumnjivim katalogom spoljašnjih oznaka kojima bi bilo mogućno proniknuti u dušu drugog čoveka odnosno preduzeti inspekciju, sasvim lako i brzo, u tuđu svest. Jer katkad mi naprosto nemamo na raspolaganju dovoljno vremena ili volje da čoveka temeljno upoznamo ili, pak, omogućimo drugom da upozna nas. A takve spoznaje su nam neophodne – na osnovu toga proziremo šta možemo očekivati od ljudi u budućnosti. „Ja sam rak“, promrmljam kada iznude od mene odgovor. – „Emotivac, znači! Kućevan tip!“, nonšalantno mi odvrate, samozadovoljni kako su me pročitali „u dno srca“. – Možebiti. Ne znam. Ni više ni manje od drugih, pretpostavljam.
Umesnije je, s obzirom na takve saznajne svrhe, naglavce obrnuti gornji zaključak – nisam „emotivac“ stoga što sam rak, već sam rak budući da sam „emotivac“ (ako sam uopšte emotivac)! Čak i kada je reč o preimućstvima predviđanja (tzv. providencije), gde astrologija, kako se drži, superiorno obezbeđuje svoj razlog postojanja – probitačnije je obratiti se kauzalitetu psihologije, a ne onom (posve ireleventnih) datiranja. Karakter je čoveku sudbina – „heraklitovski“ da primetim! Ukoliko je neko prema svom karakteru rak (a ne prema svom datumu rođenja), tada eventualno možemo pretpostaviti kako će reagovati u određenim situacijama, na određene nadražaje (nesumnjivo tek u načelu – inače bi ljudi prema motivacionoj kompleksnosti i predvidljivosti nalikovali laboratorijskim pacovima). Tu, napokon, postaje očit i jedan, slobodno možemo reći, maligni aspekt astrologije: tek kada iz razmatranja odstranimo pojmove „međuplanetarnog uticaja“ i „kosmičkih energija“, i usredsredimo se na samu ljudsku narav i njene karakteristike, mi razmičemo prostor da na nju (ljudsku narav), ma kako ona inače bila kruta formacija, pokušamo uticati – preinačiti i poboljšati.
Nije mi namera prezentirati ovde postojeću argumentaciju protiv zasnovanosti astrologije – koja je jednako raznovrsna koliko je i krajnje ubedljiva – i kao takva dovoljna da svaku iole razboritiju glavicu jednom za svagda odvrati od „nauke zvezdočatstva“. Ostaje, međutim, i pored toga neutoljena potreba za sredstvima brzog i lakog upoznavanja. Ako već želimo „na brzu ruku“ upoznati nekog odnosno predstaviti sebe i pružiti obaveštenje šta ljudi mogu očekivati od nas u budućnosti, adekvatnije je horoskopske znake iskoristiti za opis vlastite ili tuđe ličnosti (drugo je pitanje koliko je naša samospoznaja tj. odabir znaka uopšte pouzdan!) – dvanaest horoskopskih znakova za dvanaest psiholoških tipova!
Tokom istorije medicine/psihologije predlagane su različite psihološke tipologije – Hipokratova, Krečmerova, Frojdova, Jungova, itd. Pretpostavljam, svakako, da bi se moglo smatrati nedopustivom indiskrecijom kada biste nakon inicijalnog rukovanja „bubnuli“ sagovorniku da ste „genitalni tip“ (premda tu Frojd nije mislio na međunožnu obdarenost) ili „flegmatik“ tj. „sluzavac“, pojedinac u čijem telesnom sastavu, prema Hipokratu, preovladava sluz. Ali umesto da se u takvim prilikama baljezga o planetama i „njima pripadajućim“ znakovima, uputnije bi bilo da takve „verke sujeverke“ upotrebe zodijačku klasifikaciju psiholoških tipova, koju su odreda besprekorno apsolvirale (ta je klasifikacija i inače neuporedivo poznatija od gorepobrojanih, što nije zanemarljivo preimućstvo) – koja je, dakle, pri ruci – kao moćnu psihološku alatku.
Zbog dve stvari, da rekapituliram, valjalo bi se poslužiti zodijakom kao jednom od mogućih tipologija ličnosti. Predloženim načinom upotrebe „zodijačke aparature“ dolazimo u priliku da zaista izvučemo kakvu-takvu korist od horoskopa i pomame koju izaziva već stolećima (pod pretpostavkom, svakako, da od horoskopa i čitave astrologije očekujemo iole nešto više od puke razbibrige). Čovek je oduvek priželjkivao da zadobije sposobnost pronicanja u ljudsku dušu. Stoga je pribegavao različitim spoljašnjim prečicama – neumesnim i naprosto stranputnim – pri čemu tu nije karakterističan jedino horoskop već i, recimo, kvazinaučne teorije tzv. frenologije Franca Gala koji je bulaznio o povezanosti moralnih osobenosti čoveka sa obličjem i drugim odlikama njegove lobanje, ili Lombrozova teorija o specifičnoj telesnoj konstituciji kriminogenih ličnosti (iako je zaista teško odoleti pa ne učitati mišijim fizionomijama nervozan, plašljiv karakter, a svinjolikim fizionomijama neurednost i sklonost telesnim užicima). Drugi bitan razlog za usvajanje ovde predloženog „psiho-zodijaka” jeste način viđenja koji bi tako bio usvojen – neopozivi fatalizam „knjige života“ (čiju su očiglednu naivnost i detinju slikovitost pokušali u astrologiji zameniti „naučnijim“, a zapravo jednako pitoreskno-fantastičnim „fizikalističkim objašnjenjem“ na osnovu planetarnih konstelacija i interakcija) potisnuli bismo humanijom vizurom stvarnosti: one stvarnosti na koju možemo uticati.
Ivan Kovač
