trg_fontanePre četiri godine jedan Novobečejac, saznali smo to iz novina, mučio je i ubio mačku. Ovih dana pršte vesti o psu kome je neko amputirao šape.
To, međutim, nije više pas koji je nastradao – pa to je medijska zvezda! Iz dana u dan saznajemo ponešto više – da se radi o keruši, da se zove Mila, da je stara godinu dana, da je krotke prirode, da ima problem sa vršenjem nužde, da je veliki borac. Nedelo je, bez ikakve sumnje, nesvakidašnje, i gnusno. Da li se mi, ipak, gnušamo zbog samog nedela ili, pre će biti, zbog sklonosti počinioca ka daljim sličnim (ne daj bože) poduhvatima prema ljudima na koju nedelo (opravdano može da) upućuje?
Medijski linč (prema nepoznatom počiniocu) nije ništa drugo do odmazda društva – odmazda naše nečiste savesti (društvo je svesno kakvu protivrečnost dopušta). Životinje se ubijaju (posredno i neposredno), takoreći, na sve strane u svakom trenutku – na tome su naši životi (ekonomije) utemeljeni. U tome je naša vrhunska pritvornost (licemerje)! Šta je koka pritešnjena u metalnom kavezu (ovo nije vic)? – Zbir prženih jaja (ili već kako volite), šnicli za roštilj, prženih bataka i krilaca, zaglušujućeg kokodakanja i podosta smradeža. Koka, kao što vidite, neizrecivo je srećna što gine za naš dobar ugođaj.
Ovde se nikakva primedba ne može načiniti Brižit Bardo, poznatoj (glumici) zagovorniku „prava” životinja (čovek ima obavezu prema životinjama ali one nisu pravni subjekti) – ona preduzima objektivno dobru stvar, za svoj ćef. Brižit, naposletku, može odlučiti da posveti svoj život kišnim glistama (ili, vudialenovski rečeno, proučavanju preuranjene ejakulacije kod nilskog konja) – irelevatno je ovde psihoanalizirati zašto se ona, kao i drugi gorljivi branitelji životinja u nevolji, odlučila da svoj životni napor usmeri ka životinjama a ne ljudima. Problematično je, međutim, kad se tome posveti čitavo društvo i, pojedinačno, grad Beograd (spomenuti pas će gradskim parama ići u Nemačku na operaciju) – problematična je hijerarhija vrednosti (prioriteta) koja je implicitno prisutna u takvom rasuđivanju. Uzgred da kažem, ni dragi predsednik nije propustio da umeša svoj nos – lično je predložio da sam usvoji psa i postane heroj.
Kako bi, zapitajmo se sada, izgledao svet u kome se čovek ne bi koristio životinjama? Šta je, uopšte, krajnji cilj alijansi za zaštitu prirode? Može li se njihov „najbolji od svih mogućih svetova” ikako zamisliti? Vidi li čovek sebe, a to je ključno, kao gospodara prirode (planete Zemlje) ili kao nekog ko je, kako se to popularno formuliše, „samo pozajmio prostor za stanovanje”? Borba za opstanak (i zadovoljenje raznoraznih čovekovih želja i željica), dakle, ili odgovoran, pokroviteljski pristup prirodi? Ukoliko se ne možemo odlučiti (i izabaremo oba) – iznova bivamo vraćeni amblemu na izlogu naše mesare. Priroda je, uostalom, ravnodušna prema ishodu borbe čoveka i, recimo, virusa A H1N1 (štaviše, kada bi raspolagala s imalo pameti, svakako bi virusu držala palčeve). Šta da se raznorazne Mile prenamnože? Šta da je i sama Mila krvoločna beštija? – Ali ona nas gleda poput osećajnog čoveka tzv. emotivca.
Uopšte, alijanse za zaštitu životinja dospevaju u protivrečje odbijajući da klasifikuju životinje s obzirom na mentalnu razvijenost pojedinih vrsta – njihovu čovekolikost (učiniti to sasvim precizno nije ni moguće). Baratajući isključivo opštim pojmom životinje one bivaju prinuđene pozabaviti se i našim pomamnim (jednako zločinačkim) napadima na muve nakon što nam bezazleno slete na nos (ne razlikujući ga od fekalija kojima su se do maločas bavile). Za branitelje životinja istinska je sreća što se virusi obično ne zavode kao forma života (granična su forma) – morali bi inače stati u stranu virusa A H1N1!
Životinje nas ne vole. Radi se, naprosto, o odnosu privrženosti. Hrčak (makar se i odomaćio u pljevini kojom smo mu ušuškali kavez) nije naš prijatelj. Čak ni pas nije čovekov prijatelj, a kamoli ponajbolji! Ma kako ova maksima o psu-prijatelju zapravo funkcionisala metaforično i hvalila pasju privrženost čoveku, postoje „prijatelji” koji živo (i zaozbiljno) razgovaraju sa svojim labradorima, jazavičarima i pekinezerima („Pomeri se, ide bata”). Prijateljstvo, čini mi se, podrazumeva ravnopravnost. Pri tome, najdragocenija odlika psa postaje servilnost i nepromenjivost u ponašanju što čini da uvek budemo sigurni šta da očekujemo od njega. „Pas me nikada neće prevariti” (osim kad zaboravim da ga nahranim koji dan) – eto još jednog žalosnog primera projektovanja ljudskosti na psa. Čovek, to se podrazumeva, pati kada mu psa-ljubimca zgaze kola, ali čovek pati i kada mu kola-ljubimca ulubi pas.
Pojedinačna haringa, sama po sebi, ne znači (čoveku) ništa. Budući da se izvoleo samoproglasiti za cara životinja (svekolike prirode), taj isti čovek, međutim, oseća (sva je sreća!) obavezu barem da pomogne u održanju optimalnog broja jedinki na određenom području kako bi se životinje zaštitile od iščeznuća (lovci to preduzimaju sa guštom – proizvesti veći broj zečeva pa višak smaknuti i slasno požnjuvati). Nažalost, i lovci, pritegnuti (više-manje tuđom) savešću, petljaju s izmišljanjem fraze „humani odstrel divljači”. Šta bi uopšte tu bilo humano ili nehumano? Stil je irelevantan. Porodični disnotor sa karakterističnim isparenjima, skvičanjem i lokvama krvi prava je „Noć dugih noževa” u usporedbi sa svakodnevnim, formalizovanim i kontrolisanim usmrćivanjem životinja po klanicama („Vršimo usluge klanja i obrade krupne i sitne stoke” – pri čemu se malo koji duh uzbuđuje). Udesili smo, naime, procedurisanost (strogi „Pravilnik o lišavanju života životinja”), obezljuđenost (sve izraženije mehanizovanje), učinivši da stvar (klanje) izgleda humana (akcenat je na izgledanju!) – a nismo li time tek zaprali svoje ruke?!
Očigledno protivrečje u našem odnosu prema životinjama jeste razlog što se tako pomamno ostrvljujemo na raznorazne „psoubice” i „mačkoubice” („Ovaj monstruozan zločin nije mogao da uradi čovek nego nečovek”, izjavio je veterinar koji je pružio pomoć psu amputiranih šapa). Nedostatak i, još više, zbrkanost pojmovnog aparata (uzrokovana više etičkom nego logičkom pogreškom!) razlog su što, sasvim neprilično, slučaj „keruša Mila” i slučaj „Srebrenica” objedinjujemo zajedničkom kvalifikacijom – monstruozni zločin. Ta smušenost čini da ne vidimo jednu okolnost – ukoliko se radi o „umobolniku koga treba skloniti sa ulice”, valjda mu upravo tada (kao čoveku s bolešću) treba pomoći. Barem koliko i nesrećnom psu.
Ivan Kovač
